Сањам
те. Годинама и вековима.
Увек. Никад
те нисам видео. А знам како
изгледаш. И чујем те. Ноћу.
Нарочито ноћу, како се крадеш мојој
постељи
и целиваш ме плахо, меко, по коси. Не
плаши се. Не плаши се бљеска
из затворених ми очију. Јер ја тек те сањам
и ослушкујем
док бдиш и сијаш. Тихо, као анђео.
Зашто бдиш? Неко мора бдети,
речено је.
Неко мора бити
овде.*

___________
Ф. Кафка, Ноћу

ПАСЈИ ЖИВОТ

Мртав, пијан. Спавам, сањам: чопор
дивљих паса. Трче, јуре. У лов. Ја
предводник. Будим се. Нешто капље.
Отишла је. Мокро. Киша или крв. Пас-
ја. Људска. Крај мене. Она. Гледам
је. Не знам чијим. Очима заумним.
Кољем. Очњацима. Ништа није
осетила. Можда спава.

Два језера где слива се крв, врт-
лози и зенице чекају (чекају ме/
смеју се кикотом) да сване.

ВОЛЕЛИ СМО СЕ У СНОВИМА

Волели смо се
У сновима.
У перивоју од чемпресâ и олијандерâ.
Залазећи зраци имађаху још снаге
да, кроз густо борје,
озраче нас.
И означе
наш грех.

А у хипу сванућа
илуминараше нас,
ухваћене у љубави и страсти,
прва Сунчева објава.

ЗЛАТНА КОЧИЈА

Око тебе је бескрај
и свега има.
А не видиш ништа.
Јер сањаш једну тачку.
Тињајућу звезду
што огромно расте
и експлодира.
Па сан постане
густ
и разасут.
У сну је златна кочија.
У кочији
тргамо одећу
чупамо страст
без љубави
што
напуштена
оде својим путем.

ДА САЊАМ

Где сам био - био сам
Што сам видео – видео сам.
Што сам прочитао - прочитао сам.

Не радујем се, више, путовањима,

У позоришту сујете су стабилне, неспоразуми се множе.

Мнијем да из књига не могу ништа више научити.

Хоћу, тек, да сањам:
заводљивост зрелих жена.
Још откад беху младе,
невине девојке.

ПЕСМА

Жмурим.
Не пишем је,
не сањам је.

Само је жмурим.
Снатрећа је, крхка и ломна.
Хоћу да сачувам је таквом..
Да однегујем је.
Нек буде сама и слободна.
Да надлети мутно небо
и узлети до плаветног азура.
Изван сваког зла.

Ђорђе Кубурић
Суботица, 2024.

Сазнајте више о песнику на интернет страници www.subotica.com