О две нове књиге Бојана Ж. Босиљчића „Сјај у очима” и „Вeлика илузија” („Wizart” Суботица, 2023).

Пишући о књизи „Модерна времена” („Стубови културе”, Београд, 2012) прибележио сам и ово: „Иако поприлично габаритан, овај низ филмских критика није обремењен такозваним замором материјала. Наротив. Посвећени читалац са задовољством ће га прочитати. Прво, и поред мноштва филмова о којима Бојан пише, уочљиво је одсуство поновљених ставова или преписивања себе самог. Сваком остварењу аутор прилази потпуно одговорно и аутохтоно; то, наравно, није ни лако ни једноставно, поготово што је – неретко – приказивао различите филмовe истих аутора, разноврсних по естетичком и поетичком хабитусу... Даље, сви ти филмови... нису истог ранга, значаја и квалитета. Ту и такву неуједначеност Босиљчић је виспрено амортизовао стилском уједначеношћу властитог промишљања о ономе што је гледао у биоскопима. Тако, обиље ових инструктивних и надахнутих писанија чини једну монолитну целину, која се зове – књига. Јер, књига није само прости збир текстова, него нешто би требало да има своју унутрашњу логику, танку црвену нит која повезује, своју логичку структуру, избалансираност речи, мисли и интенционалних разлога – како у текстуалном, тако и у концепцијском смислу. Овај критеријум аутор је уверљиво остварио (и постварио), и то на више нивоа.
Наречена „танка црвена нит” исказује се маниром којом се „говори о кошмарној страни америчког сна” како је то Босиљчић луцидно експлицирао у једном свом интервјуу. Контекст се, дакле, шири, али и сужава. Овај парадокс лако је објашњив чињеницом да, савремени филм - и када је забава, и када пледира за уметнички изричај -постаје (и) ствар политике. Па и пропаганде, често сервиране на „невидљив” начин”.
Са задовољством устврђујем да ове рефлексије (и после не тако кратког времена које је у међувремену протекло) још итекако опстају – након што сам прочитао две најновије Босиљчићеве књиге „Велика илузија” и „Сјај у очима”, објављене године 2023, обе у издању суботичког „Wizаrta”.
Наречена „Модерна времена” последње је штиво које је Бојан објавио пре ове две рецентне књиге. Дакле, временска разлика (једанаест година) уопште није занемарљива. Међутим, и „Велика илузија” и „Сјај у очима” садрже текстове публиковане у периодици управо у том деценијском простору (нарочито се то односи на „Велику илузију“, док „Сјај у очима” актуелизује и остварења настала и у првој деценији другог миленијума). То значи да је наш аутор био вредан све време, а књиге су дошле као логична последица његовог активног праћења и промишљања кинематографских продуката на северноамеричком континенту.
„Сјај у очима” (штампано и допуњено издање истоимене електронске књиге из 2018) - у разуђеној тематско-жанровској (па и идеолошкој) структури од дванаест поглавља - садржи педесет и један осврт на филмове које аутор препоручује читаочевој пажњи. Уз (како сам каже) „благи сарказам” аутор је имао амбицију, да кроз своју перцепцију америчких (махом холивудских) филмова детектује невесело стање ствари у глобалном контексту, сугерушићи веома сувислу тезу да је америчка кинематографија заправо нека врста индикатора који посредује у артистичкој трансмисији упозоравајуће реалности у још грђу дистопијску фикцију. Јер, ако је свет (и даље, у ствари све више) глобално село, Америка је престоница тог села.
С друге стране пак – Бојан Ж. Босиљчић, као вечити сневач, не жели да допусти да му наречене катаклизмичне околности помуте сјај у очима. Наиме, oн и даље упорно верује у суптилну и магијску задатост велике илузије као базичног својства оног што пројектују покретне слике.
При свему томе, Босиљчићев аналитички приступ филмским остварењима које разматра јесте истовремено и опуштен и сериозан, и одмакнут и личан; сваки његов осврт је прича за себе. И то прича у такорећи дословном значењу – са све фабулом, нарацијом и ликовима.
Сличне карактеристике унеколико су уочљиве и у Бојановом остварењу „Велика илузија”. Но, ово штиво (као финални део трилогије коју чине три последње објављене Босиљчићеве књиге, где аутор еманира, између осталог, и критички однос према релацијама холивудске кинематографије и политике) - кроз интервјуе, есеје и филмске приказе - посвећено је друштвеној појави познатој као политичка коректност (ПК) и њеним дериватима. Ова синтагма, која се користи већ читав век, а у широј употреби је последњих тридесетак година, своје корене вуче још из старогрчког остракизма, неке врсте народног суда који је изопштавао неистомишљенике (из истог шињела изашли су и первертирани покрети као што су кенсел не/култура и вокизам).
Бојан Ж. Босиљчић је суверено и аргументовано указао на контрадиктoрност, дубиозност и некоректност политичке коректности пласираној кроз уратке холивудске фабрике снова. Након што је у исцрпном предговору образложио своје пориве за бављење овим феноменом, аутор је на почетак књиге (као форшпицу) позицинирао два одлична интервјуа са компетентним особама: Срђом Трифковићем, универзитетским професором и мислиоцем, те Канађанином Скотом Тејлором, познатим ратним извештачем и жестоким критичарем америчких војних „потхвата”, а поводом пројекције Скотовог документарца „Повратак кући/Жртве рата”. Обојица саговорника врло су убедљиво стала у фронт против феномена политичке коректности, а њихови ставови (који би се могли сажети стављањем знака једнакости између ПК и тоталитаризма (упореди: „У име толерантности друштва, треба да задржавамо своје право да не толеришемо нетолерантност” - Карл Попер) чине прикладан увод у Босиљчићева промишљања о очигледној повезаности ПК и Холивуда. Окосницу ове књиге чини више десетина критичких приказа филмова у којима је на овај или онај начин настањена политичка коректност – од „Аквамена”, преко „Битке полова”, па до „Лиге праведника”. Међутим, оно што је овде ипак важније, јесте збир од више Бојанових есеја на исту тему, стратешки раштрканих диљем књиге која садржи осам поглавља, од којих је последње посвећено канадском кинаматографском доприносу нареченој теми, а друго чини низ текстова о томе како је и додела Оскара – одраније компромитована - постала контаминирана од стране ПК. А своје место су – сасвим заслужено – овде нашли Доналд Трамп и Барак Обама.
Ваља истаћи и то да је аутор кохерентно компоновао ове две своје књиге, да је пажљиво и духовито артикулисао називе поглавља и појединачних текстова, као и да су наслови самих књига (како смо од Босиљчића већ увелико навикли) луцидно осмишљени, те да погађају „у сриду”, то јесте кратко и јасно реферишу о оном шта се налази иза њих.

Ђoрђe Кубурић
Суботица, 10. oктобар 2024.

Сазнајте више о писцу на интернет страници www.subotica.com